ЗАБОРАВАН БРОЈ
Васко Попа Био једном један број Чист и округао као сунце Али сам много сам Почео је да рачуна са собом Делио се множио Одузимао се сабирао И увек остајао сам Престао је да рачуна са собом И закључао се у своју округлу И сунчану чистоту Напољу су остали усијани Трагови његовог рачунања Почели су да се јуре по мраку Да се деле кад се множе Да се одузимају кад се сабирају Онако како се то у мраку већ ради И није било никог да га замоли Да трагове заустави И да их избрише ПАРЧЕ КРАЉА
Био једном један краљ. Не цео већ само три фртаља. Три фртаља краља. Фалио му фртаљ да би био краљ. Три фртаља краља - то још није краљ. То је три фртаља краља. Где да нађе фртаљ? Фртаљ краља? Има ли где фртаљ краља? Имали су негде целог - немају га више. Где имају - не крњи им се. Дају ли фртаљ свога краља, остаде им три фртаља. Три фртаља краља - то није краљ. Где да нађу фртаљ? Има ли где фртаљ краља? ... Срећом, нађе се у једној доброј земљи - краљ и по. Краљ и по, то је више него краљ. То је краљ и по. - Краљу ипо, - рече три фртаља краља - бисте ли ми дали фртаљ, да постанем краљ? - Врло радо - рече краљ и по. - Дохватите маљ, одвалите фртаљ. Ја сам краљ и по. Фртаљ мање, фртаљ више - не мења ствар. Три фртаља краља прихвати се маља и распали краља и по. Паде краљ и по у чкаљ - одвали се фртаљ. Три фртаља краља узе фртаљ од краља и по и постаде краљ. Краљ и по постаде краљ и фртаљ, што је још увек више, а не мање него само краљ. |
КАКО ЗАПАМТИТИ БРОЈ 4268
-одломак из романа "Доживљаји доброг војника Швејка", Јарослава Хашека- (превод Станислав Винавер) ... Швејк се загледа у пушку, да види број, па ће рећи:
"Четири хиљаде двеста шездесет и осам! Исти, ама исти тај истацки број имала је једна локомотива у Печкама, на прузи што води шеснаестом колосеку. Требали су да је одвуку у депо у Лиси на Лаби, на поправку, али ствар није ишла тако лако, јербо, пане наредниче, онај машиновођа који је требао да је одвуче онамо био је слабо памтљив што се бројева тиче. Те ти га тако надзорник железничке пруге позва у своју канцеларију па му рече: "На шеснаестом колосеку има локомотива број четири хиљаде двеста шездесет и осам. Ја знам да је ваше памћење што се тиче бројева врло рђаво, а ако вам се који број испише на парчету хартије, ви ту хартију увек губите, без грешке. Па сад напрегните само мало мозак, кад сте већ тако слаби с бројевима - ја ћу вам показати како је то лака ствар, просто играчка једна, да запамтите неки број, па који је да је. Ево погледајте: локомотива коју треба да одвучете у депо у Лиси на Лаби носи број четири хиљаде двеста шездесет и осам. Пазите сад. Прва цифра тог броја - четворка, друга је цифра - двојка. Све што има да запамтите кад се каже: четрдесет и два, то вам је ово: најпре два пута два, дакле, то вам је она четворка напред, па онда, кад се та цифра подели са два, добијете два, и то вам је друга цифра. Елем, на тај начин имате четири и два. Само се ви не бојте. Колико је двапут четири? Осам, зар не? Елем, забијте себи у главу, утувите да је осмица у оном броју четири хиљаде двеста шездесет и осам, последња по реду. Сад шта недостаје још? Запамтили сте да је прва цифра четири, друга два и четврта осам; дакле, остаје да некако промућурно увардате још и ону шестицу која се налази пред осмицом. А то је просто, да не може бити простије. Прва цифра четворка, друга двојка - и сад: четири и два јесте шест. Дакле и с тим сте начисто да је друга од краја шестица, - и тај вам низ цифара више никад не може да изађе из памети. У главу вам се угњездио, засекао број: четири хиљаде двеста шездесет и осам. А до истог закључка можете доћи и на још једностав... Наредник престаде с пушењем, па извали очи на њега и одједаред врисну: - Kappe ab! ( Капу скини! ) Међутим Швејк свечано настави: - И он му стаде излагати тај још једноставнији начин да се запамти број локомотиве четири хиљаде двеста шездесет и осам: Кад се одузме, осам мање два - чини шест. Дакле сад се већ зна шездесет осам. Шест мање четири... дакле шездесет осам и та двојка; значи сад има: четири, два, шест, осам... Али, није ни најмање тешко кад се то изведе још другачије, помоћу множења и дељења. Резултат савршено исти. Запамтите само, - рекао му је тај надзорник пруге, - да је два пут четрдесет и два осамдесет четири. Година пак има дванаест месеци. Ви сад одузмите тих дванаест месеци од оно осамдесет и четири, па ће вам остати седамдесет и два, од тога одузмите још једаред дванаест месеци, остаје шездесет; те сад, ето, добисмо ону шестицу, а нулу ћемо да шкартирамо. Сад знамо: четрдесет и два, шездесет осам, четири. Кад смо ону нулу избрисали, хајде да избришемо и ону четворку на крају, па без икакве муке и главобоље, шта смо добили: добили смо четири хиљаде двеста шездесет и осам, а то је број локомотиве која има да се вози у депо у Лиси на Лаби. А исто тако, ако покушамо и са дељењем, и то је ништа лакше. Израчунаћемо количник просто по царинској тарифи." Да вам није зло, госпон' наредниче? Ако ви желите само ја одмах изводим: "General de-charge! Fertig! Noch an! Feuer!" Ах мајчицу му његову! Који га је ђаво надарио тог нашег пана капетана да нас шаље на егзерцир по таквом сунцу! Морам да тркнем по носила. Кад је дошао лекар, утврдио је да је по среди или сунчаница или акутно запаљење мождане опне. А када се наредник освестио, Швејк стаде крај њега, па му рече: - Нисам довршио, сад могу да вам допричам до краја. Мислите ли ви, пане наредниче, да је онај машиновођа запамтио ствар? Јок, боже сачувај! Све је помрсио и збркао, а помножио је све са три, јер се однекуд сетио пресвете божје тројице, па локомотиву, наравно, нашао није - где да је нађе - а она, ено је још и сад стоји на шеснаестом колосеку." |
Један наш писац никако није волео математику, те је по њој поприлично "оплео" у роману "Аутобиографија". Додуше, ни неке друге науке нису много боље прошле :). Наравно, то је Бранислав Нушић. Ево како математика изгледа из његовог угла:
Ах, те непознате количине, колико су нам оне само јада задале! И, како тада тако и доцније у животу, увек су то непознате количине које човеку задају невоље и бриге! Јер одиста, у животу, то сте извесно сви запазили, те непознате количине играју често врло велику улогу. Тако, на пример, у политици непознате количине имају погдекад пресудну реч; у јавноме животу непознате количине достижу погдекад врло велики углед; у литератури непознате количине узносе гдекад високо главу, па најзад и сам брак, као основица човечјег живота, није ништа друго до заједница непознатих количина.
То у животу бива и, кад већ човек загази у живот, он се, хтео не хтео, мири с том околношћу, али се ми у школи нисмо могли да измиримо са тим непознатим количинама, а још мање с тим да читава једна наука почива на непознатим количинама. Кад сам једанпут, у својој наивности, запитао зашто те непознате количине, кад већ постоје познате и кад оне врло лепо и корисно служе, један професор математике ми је рекао:
- Кад би све количине биле познате, онда математика не би била наука.
А бар да су само те непознате количине у математици, па човек и да јој опрости некако. Али је ту таква гужва и таква збрка разнородних и свакојаких количина да је човеку лакше оком сагледати цео планетни систем у васиони но мозгом схватити све те количине у математици. Тако на пример, сем познатих и непознатих, има још и позитивних и негативних количина, па има количина бесконачних (бесконачно малих и бесконачно великих), па има имагинарних (уображених) и најзад комплексних количина, а то су оне које нису ни реалне а нису ни уображене, него нешто отприлике као пола риба пола девојка. И што је најгоре, све се те количине међу собом сабирају, одузимају, множе, деле, степенују и уопште су у тако срдачним односима да не можеш никад знати ко је коме род а ко није. И из те мешавине порађају се такве некакве одвратне наказе, тако неки чудновати закони и принципи, да би у свакој другој прилици, кад би их ко поставио, требао у најмању руку да буде упућен у болницу на посматрање. Из те мешавине и односа међу овим разноликим количинама, као оно кад помешаш соду, лој и кишницу па добијеш сапун, добијате на пример овако чудновата правила удаљена хиљадама километара од здравог разума: "Нула подељена са нулом може да буде нула, а може да буде и један, може и два и три, четири и пет и може да буде све што год хоћете" или: "Четири подељено са нулом даје бесконачно велики број" или: "Уображена количина степенована са уображеном количином даје реалну количину".
Ах, те непознате количине, колико су нам оне само јада задале! И, како тада тако и доцније у животу, увек су то непознате количине које човеку задају невоље и бриге! Јер одиста, у животу, то сте извесно сви запазили, те непознате количине играју често врло велику улогу. Тако, на пример, у политици непознате количине имају погдекад пресудну реч; у јавноме животу непознате количине достижу погдекад врло велики углед; у литератури непознате количине узносе гдекад високо главу, па најзад и сам брак, као основица човечјег живота, није ништа друго до заједница непознатих количина.
То у животу бива и, кад већ човек загази у живот, он се, хтео не хтео, мири с том околношћу, али се ми у школи нисмо могли да измиримо са тим непознатим количинама, а још мање с тим да читава једна наука почива на непознатим количинама. Кад сам једанпут, у својој наивности, запитао зашто те непознате количине, кад већ постоје познате и кад оне врло лепо и корисно служе, један професор математике ми је рекао:
- Кад би све количине биле познате, онда математика не би била наука.
А бар да су само те непознате количине у математици, па човек и да јој опрости некако. Али је ту таква гужва и таква збрка разнородних и свакојаких количина да је човеку лакше оком сагледати цео планетни систем у васиони но мозгом схватити све те количине у математици. Тако на пример, сем познатих и непознатих, има још и позитивних и негативних количина, па има количина бесконачних (бесконачно малих и бесконачно великих), па има имагинарних (уображених) и најзад комплексних количина, а то су оне које нису ни реалне а нису ни уображене, него нешто отприлике као пола риба пола девојка. И што је најгоре, све се те количине међу собом сабирају, одузимају, множе, деле, степенују и уопште су у тако срдачним односима да не можеш никад знати ко је коме род а ко није. И из те мешавине порађају се такве некакве одвратне наказе, тако неки чудновати закони и принципи, да би у свакој другој прилици, кад би их ко поставио, требао у најмању руку да буде упућен у болницу на посматрање. Из те мешавине и односа међу овим разноликим количинама, као оно кад помешаш соду, лој и кишницу па добијеш сапун, добијате на пример овако чудновата правила удаљена хиљадама километара од здравог разума: "Нула подељена са нулом може да буде нула, а може да буде и један, може и два и три, четири и пет и може да буде све што год хоћете" или: "Четири подељено са нулом даје бесконачно велики број" или: "Уображена количина степенована са уображеном количином даје реалну количину".
Енглески писац Едвин А. Абот (Edwin Abbott Abbott) је давне 1884. објавио књигу "Равна земља", маштовит роман о "романси међу димензијама". По овом роману је 2007. године снимљен и филм, који, наравно, може да се пронађе на YouTube-y